петак, 20. октобар 2023.

Чекајући Ану П.

Рођендан је врло важан дан у години. Сви се радујемо рођендану, а да уопште није јасно због чега. Зато што смо годину дана старији? Или зато што смо озбиљнији? Или зато што смо на тај дан пре извесног броја година дошли на овај свет?

Одакле смо дошли? Из малог топлог места, где си по цео божији дан јео и спавао или се вртео, без икаквих сметњи и проблема, безбрижно проводећи дане, све док се није појавио неки тип у белом који те је насилно, уз велику помоћ твоје сопствене мајке извукао напоље и пљеснуо по извесном делу тела, који ће касније ко зна колико пута страдати, на исти начин, а често и врло озбиљније. Можда славимо прве батине? Ко ће га знати?

Мени лично рођендан је битан да сакупим пријатеље и родбину. Ма кога лажем? Најважније ми је да ми донесу поклон. Било шта, само не ништа. Добро не баш било шта, не сме поклон ни да буде нека глупост. Ако нешто посебно мрзим да добијем, то је било шта од козметике, пене, пасте, шампони, бриони... Пошто се ја радујем поклонима, склон сам да мислим да им се и други прилично радују. Зато се и трудим да купим оно што ће обрадовати слављеника. Како знам шта ће га обрадовати? У деведесет посто случајева, не знам и у томе је проблем. Или знам, али немам пара за то. Највише волим кад ми кажу хоћу то и то, и то да буде у пристојним висинама, овде наравно мислим на висину цене. Међутим, такве су само две особе којима идем на рођендан - моја мала сестра и моја сад већ велика ‚‚сестра Анђелија. Прва сваке године обнавља наредбу: Купи ми диск од те и те, или тог и тог, једном Токинг Хедс, једном Kардиганс, једном Аврил Лавињ или тако нешто. Анђелија је издала једну жељу: сваки нови албум Блок Аут-а. Тако да са тим рођенданима немам проблема. Што се других тиче, обично им навратим неколико дана пред рођендан, кобајаги случајно, а заправо да их вешто испитам шта би желели за рођендан. Мора да је моја вештина врло велика, кад скоро сваки пут добијем одговор да купим шта хоћу и да им није важно. Није, није, мислим у тим тренуцима, није, ко и мени што није. Скоро је био рођендан једне од мојих најбољих другарица, Невене. Знам не може се имати више најбољих другарица, али ја ето могу. Једини начин како да дефинишем, шта ми је Невена је: најбоља другарица. Такође, једини начин како да дефинишем, шта ми је Мара Савић је: најбоља другарица. Према томе могуће је имати више најбољих другарица. Годинама је тако, ове двехиљадедруге је тако, како ће бити, само Бог зна. Тако сам ја неколико дана пред Невенин рођендан отишао да извидим ситуацију. Нећете веровати, ова прича тек почиње. Заправо је почела кад је код Невене, зазвонио телефон, а с друге стране жице је била Ана...

Кад год одем код Невене, њен телефон звони више пута. Једном траже маму, једном тату, два пута Невену, сваки шести пут мог колегу Немању, њеног брата. Невена као да ради на централи: хало, јесте, ту је, сачекајте мало... Не знам како бих поднео да сам на њеном месту, јер једна од ствари које посебно мрзим је телефон. Мрзим и фиксни, а органски не подносим мобилни. Увек се осећам глупо кад причам са парчетом пластике, ма колико био свестан да је то само помоћно средство и да заправо причам са живим бићем, само са друге стране жице. Слично је било и приликом ове моје извиђачке посете. Телефон је звонио неколико пута. Пошто ни ја нисам савршен, мада ми је јако тешко да у то поверујем, помало сам прислушкивао разговор. На моје питање ко је, Невена ми је дошапнула - Ана. Нисам пуно размишљао, јер од тога може глава да ме заболи, и одмах сам претпоставио да се ради о Ангелини, којој сви тепају Ана.

Не знам како други, али ја се кад год неко спомене Ангелину, сетим ране младости и оне рекламе за неке бомбоне, са заразним узвиком Ангелина-Тропикана. Заправо кад мало боље размислим, у овој садашњој, а и у оној бившој нам држави, најбоље рекламе су биле за бомбоне. Кладим се да се сви још увек сећају оне са војницима и бојним пољем. Узмите Бронхи лакше се дише. Или – било куда кики свуда. Сетим ли се кики бомбона одмах ме ухвати жал за младос’, заправо за детињством, али и то је нека најранија младост, поготово у мојим скромним годинама – 26. Кад сам већ код тих слатких подсећања на тако драге ми хрватске производе из детињства, да споменем још један – Животињско царство. Ту је све што ти треба, сасвим пристојна количина чоколаде, сличица са сликом неке животиње, ако имаш среће биће то нека јака животиња лав, медвед, тигар или она чудна животиња што личи на гуштера, али има велике зубе, за коју сам тек после пуно времена сазнао да је то диносаурус. Морам признати да се слатко насмејем када се сетим својих раних представа о животу. Сећам се да сам јако тешко прихватао теорију да су праисторијске животиње биле једноћелијске. Пази, онолики диносаурус, па једноћелијски? Чудно је звучало, иако нисам имао ни најмању представу шта је то ћелија, а сећам се и да ми је доста година касније, у гимназији, професорка биологије Црна Мара безуспешно покушавала да објасни шта је то ћелија. Биологија и Жељко – небо и земља. Најслађе ми је било да побегнем са биологије. Срећом и драги састављач распореда часова, а и садашња главна хашка звезда су мислили на мене. Први, јер је из неког разлога све четири године биологија била први час, а други јер сам захваљујући њему и нафтном ембаргу увек могао да се вадим на лош превоз. Обично сам каснио петнаестак минута, тек толико да избегнем Марину болесну навику да сваког часа првих петнаестак минута потроши на пропитивање. Колико се сећам само сам се једном зајебао у прорачуну. Због нечега сам био сигуран да неће питати. Наравно, Црна Мара је још с врата рекла: Опа, стигле побегуље. Тог тренутка сам видео кеца како се смеши. Наравно и Црна Мара га је видела, а нешто касније и поред све моје вештине, не тако мале, да читам из књиге док одговарам, добио сам кеца, уз Марин познати злуради смешак и питање кад ћу да га поправим. Сутра, рекох ја, али је то сутра дошло тек за неколико недеља.

Невена је наставила разговор и у једном тренутку поставила питање, ко ће доћи на рођендан. Тада сам ја показао прстом на себе и климнуо главом у значењу – ја сигурно. Невена је то пренела Ани. А потом је опет поновила Анино питање: Хоће ли неко остати дуже од 12 сати, наравно мислећи на поноћ. Тада сам ја поново спонтано утрчао и рекао: Ако треба ја ћу остати. Невена је и то пренела у смислу: Жељко ће те чекати и остати после 12. Поента овог телефонског разговора је била у томе, што је Ана негде радила или имала свадбу или тако нешто до 11, па је могла да дође тек после. Наравно да ја нисам имао никакав разлог да обећам да ћу чекати Ану, то јест Ангелину, како сам ја био уверен, али као и сто пута раније бржи језик него памет.

Додуше ово обећање није било страшно, али раније у прошлости било је мојих обећања која су ме врло скупо коштала, наравно мислим у новчаном погледу. Обећања су уско повезана са нечим што ја називам мој кодекс части. Значи, ако нешто обећам, то ћу и испунити или ћу се бар жестоко потрудити да га испуним. Сећам се да сам мојој бившој девојци Бојани, једном приликом обећао да ћу јој купити неку ташницу за матурско вече. Јака ствар, рећи ће неко, али те 1996. та ташница је за мој мали студентски буџет представљала екстра скупу инвестицију. Без обзира на цену, купио сам јој ту ташницу, већ сам и заборавио како сам скупио паре, али то није ни важно. О брзоплетим обећањима датим мојој малој сестри, уз помоћ којих она долази до гомиле ствари и да не говорим, поготово што ме она и дан данас скупо коштају. Ето, сад сам се сетио још једног обећања, које сам скоро дао Мари и Невени. Пре неколико дана сам им случајно споменуо ове нове, супер модерне, женске ролке без рукава и да сам размишљао да купим Невени за рођендан једну, али да нисам знао да ли ће јој се свидети, па сам одустао. Њих две ме онако женски нападоше, па што ниси купио, па наравно да нам се свиђа и тако то... И у том тренутку на сцену је ступио мој брзи језик, па добро, рекох, купићу вам за славу... Тек касније сам се сетио да обе славе Светог Николу и да ћу ролке морати да купим истовремено. Са мојим фиксираним џепарцем или рекетом, како га мој тата зове, на 3000 динара месечно, узимајући у обзир цене ових ролки, децембар ће бити месец авантуре.

Спомињући, мало пре моју бившу девојку сетио сам се обећања које ми је помогло да испаднем... ... само тренутак да нађем праву реч... а да – смрад, како би то рекао мој друг Дарко. Док сам био са њом, увек сам јој говорио да кад раскинемо... у ствари због младалачке заљубљености говорио сам – ако раскинемо, никада те нећу звати, јер ми ни пре везе нисмо били пријатељи, па нема разлога да будемо ни после. Уосталом страшно сам мрзео кад се она чује са неким својим бившим момком. Мислим, нисам ја неки љубоморан тип, али балканска крв је балканска крв. Откуд ја знам да се ту неће распламсати неки стари пожар. Па, пошто је мени сметало што се чује с времена на време са бившим момцима, нећу да неком будућем смета што се чује са мном. Опет кодекс. И тако када смо раскинули, она је мене позвала за мој рођендан и честитала ми онако, како је ред и како доликује, разговарали смо сјајно као пријатељи од пре сто година, али њен рођендан је био десетак дана касније и ја је нисам назвао и тако сам вероватно испао... како сам оно раније рекао...а да - смрад. Ипак, кодекс је кодекс. Тако сам и овог пута дао обећање решен да га по сваку цену испуним и да ћу, уз натчовечанске напоре и тешкоће и преко гомиле препрека и седам мора и седам гора, необазирући се на ветрове и олује који ће шибати моје, само мало ружније од Бред Питовог, лице, успети да код Невене дочекам поноћ или Ану. Ја га мало претера, али шта ће те? Тако вам је то у животу.

Убрзо је Невена завршила разговор и нешто касније сам отишао кући, без оствареног примарног циља ове извиђачке мисије. Нисам успео да дознам шта би желела за рођендан. На питање шта хоћеш, рекла је шта год ти хоћеш. На моје, купићу ти домаћи CD, који хоћеш? Рекла је који год ти изабереш. Где си био Жељко? Код Невене. Што си био? Појма немам. Срећом Невена обожава Дарквуд Даб, а с обзиром да је недавно изашао њихов нови албум, добро сам се снашао па сам га и купио. У ствари, нисам баш сигуран да их Невена обожава.

Пре пар година смо нас двоје ишли на њихов концерт у Београд. Прво су наступили неки ди џејеви. Види, види, када DJ напишеш на српском добијеш ди џеј. И наравно Џеј, певао је, не тако давно, одавно прилично пропали Бора. Није да не волим Чорбу, али албуми су све гори, тек понека песма да је солидна, а одличних није било одавно. Требало је целу причу завршити са оном ‚‚Лабудовом Песмом”, а можда и раније. Бора је, што рек'о Рамбо, одавно зрео за пензију. Да се вратим ди џеју. Могу ја да поднесем техно, али не кад превише смарају. Овде, да се разумемо, под техном подразумевам било шта што подразумева свирку једног човека, са огромним слушалицама, машином, која обавља деведесетдевет посто посла, и гомилом плоча или већ не знам каквих носача звука. Знате ли чему ди џеју служе оне слушалице... па да слуша неку добру музику док смара околину звуцима своје индустријске машине. Оно вече су ди џејеви били тако сморни, да мислим да би се публика боље забављала да је на бину изашао мали Ром Џеј и почео да скакуће певајући ону своју ‚‚...да те водим на вашаре, да потрошим силне паре на златне сандале и свилене хаљине...”! Ваљда људи мисле да је довољно узети два слова и додати им нешто попут Eye или Cool или Фанатик или Пуки или Ака или Факир или шта ти ја знам, купити неку машину и правити музику или бар оно што они мисле да је музика. Највише би им одговарала имена ди џеј смор или давеж или испирач мозга или тако неко егзотично име. А и њихова верна публика би требала да схвати, да ако су ди џејеви џокеји, ко су онда коњи. Оно ди (disc) је само мамац за наивне.

Тако је на овом концерту после два сата дављења, коначно изашао организатор и најурио их са бине. Потом су на сцену ступили Јарболи, које сам до тада слабо слушао. Мислим да ми је у то време била занимљива једино она њихова песма о српској Ани Карењини са вокменом на ушима и питањем да ли она у ствари није била опрезна? На моје изненађење нису били уопште лоши, поготово када је певао онај плави тип. На крају смо дочекали и Даб. О њима нема коментара осим да су одлични. Један од бољих концерата, које сам удостојио својим појављивањем. Одлична музика и одличан сценски наступ, посебно светлосни ефекти. Међутим и поред све Невенине љубави према музици Даб-а, напустили смо концерт на половини, јер смо морали да стигнемо аутобус, који креће 15 минута после поноћи и то само зато што следећи имамо у 4 ујутро. И тако смо ми изашли нешто пре поноћи. Знао сам ко је од нас двоје Пепељуга, па сам гледао да ли ће изгубити ципелу, али Невенине пертле су чудо. Да су у оном краљевству из бајке постојале пертле, ни бајке не би било. Отишли смо надајући се да ће остатак концерта бити лошији него први део. Све је то било због проклетих џејева, јер да њих није било, ми би одгледали цео концерт.

И поред свега, Невена прилично воли Дарквуд Даб, па сам јој купио нови албум, врло утешног наслова за људе наших година: Живот почиње у тридесетој. Камо среће. Мислим не осећам се ја маторо, нити ми сметају моје године, али тренутно највише ми засметају моје године, када су у питању неке девојке или како их ја у незваничном разговору зовем - клинке. Најгоре је кад ти се свиди нека клинка, а она средња школа. Наравно знам неке у мојим годинама, а и старије којима то није проблем, али мени је то проблем, ваљда због опомињућег фактора, који ми се сваког дана мота пред очима у лику моје четрнаестогодишње сестре и слике онога што бих уз малу помоћ мотке урадио неком типу неприлично старијем од ње. Рефлектовањем тог фактора на мој раније споменути кодекс добијем границу у годинама, коју поштујем или ми се бар чини да је тако. С временом кодекс је претрпео гомилу амандмана у вези с овим, па је тако прво граница померена на 3 године, па на 4, па на 5, па на све који пођу на факултет... Тренутно сам задовољан кодексом, али с обзиром на све старију крштеницу, мораћемо нешто поново радити по питању ове границе, јер ће ускоро оно што упише факултет бити баш балаво. Држати се кодекса по овом питању не би требало да представља проблем или се то бар тако чини, довољно је не прилазити клинкама или кад сазнаш да су клинке одмах се повучеш и проблем је решен. То би било лако кад би данашње клинке биле нормалне. Али не, оне се данас држе оне чувене мућкарошке пословице: ко рескира тај профитира, па им уопште није тешко да почну да прогањају типове који су од њих старији и по десет година. Такве су можда клинке биле и раније, кад сам ја био клинац, али тада то нисам примећивао.

У последње време међу клинкама у мом крају, значи година рођења 1985, па све до 1988, приметио сам нагли пораст интересовања за историју. Не знам да ли то има везе са мојим ликом и делом будућег историчара, али кад год ме пресретну на станици обавезно слушам приче у стилу: ја много волим историју, па треба ми ова књига, па није ми јасно ово, па је л’ можеш да ми помогнеш да напишем семинарски... и тако то. Из свог искуства од раније знам да мали број деце, поготово женске воли историју, тако да оволики број љубитеља историје у малој космичкој тачки званој Велико Поље није баш нормалан. Ако се такав тренд настави, може доћи до поремећаја космичке равнотеже и краја цивилизације какву познајемо.

Пошто сам решио проблем поклона остао је само лакши део – сам рођендан. Код Невене се већ више година окупља мање више иста екипа са малим изменама. Тако ја стигнем пред Невенина врата око осам сати. Пристојно позвоним, отвори ми врата, више се не сећам ко, честитам рођендан Невени, и нађем се у ходнику одакле сам имао преглед ситуације. Погледам лево, и видим у дневној соби седи сам Владимир, Катаринин муж. Погледам десно видим седи наша школска другарица Катарина сама. Наравно одмах скренем десно да се прво поздравим са Катарином, кад на двоседу иза врата вреба Мара Брковић, Невенина комшиница. Катарину знам одавно још из основне школе. Не сећам се да ли сам је тада лично знао, али сам знао ко је. Када смо кренули у Гимназију били смо исто одељење, па је лично познанство дошло само од себе. Сећам се, негде у првој години седим на неком од часова у четвртој клупи до прозора и зевам по одељењу и у једном тренутку погледам у задњу клупу реда до врата, кад тамо седи нека нова клинка. Јако лепа. Помислим, овде нешто није уреду. Знам све у одељењу, али ко је ово? Дуга коса, шишке изнад обрва, ако ме не вара деценију дуго сећање, лепо лице... На крају се сетим – Катарина, али са шишкама. Лично мрзим фризуру са шишкама, али тада сам цео час зевао у том смеру. На одмору сам седао испред ње и вероватно лупао гомилу глупости, само праву ствар нисам рекао. Своју наклоност сам показивао тако што сам на одмору прво крао њену патент оловку. Нисам стварно крао. Имао сам неку чудну навику да на великом одмору покупим све хемијске и патент оловке одређене женске популације и да им их вратим кад примете нестанак. Шта сам тиме хтео да кажем, остало је скривено у ходницима времена. Само знам да је дуго у одељењу колала легенда да на мом зиду има гомила окачених украдених оловака, трофеја. Моја опчињеност Катарином је трајало неко време. После се ошишала на кратко. Магија је нестала. Данас се с Катарином срећем ретко, понекад у граду, чешће код Невене, у добрим смо односима, или се бар мени чини да је тако. Никако да упознам њену малу Нађу.

Кад сам се сетио крађа оловака, сетио сам се да ме је у тој години пратио у одељењу, па чак и код разредне, глас о врло лепљивим прстима. Не сећам се више зашто, али чини ми се да то има везе са мојим добацивањима на разредниним часовима и алузијама на разне лоповлуке. Никад нећу заборавити изборе за одељенске функционере на почетку прве године. Не сећам се ко су били виши функционери, али у други круг избора за благајника смо ушли Радослав и ја. И после другог круга смо имали исти број гласова. Тада је моја мудра разредна Ружица написала на два папира моје и Рашино име и ставила их у песнице и пружила неком да одабере коју ће руку. Чије име буде на изабраном папиру, тај ће бити благајник. На изабраном папиру је писало Радослав. Разредна је тада бацила оба папира. Мени, наравно, ђаво није дао мира, па онако приметим како је све то сумњиво и што је најгоре јавно изразим ту сумњу да је на оба папира писало Радослав, и да су избори намештени само да ја не добијем и тако то... Ружица ме онда демократски избаци са часа и тако сам ја под тешким репресалијама морао да се помирим са изгубљеним изборима.

Сада натраг код Невене. Као што рекох иза врата вреба Мара Брковић. Она је једна од оних особа које не миришем нарочито и то без икаквог разлога. Једноставно имам лошу, а можда то и није тако лоша особина да на основу првог утиска о некоме формирам мишљење које ништа и никад, нити било шта да тај уради неће много променити. Ако ми се тај неко не свиди одмах, тај је код мене завршио за цео живот. Можемо ми бити у добрим односима и сарађивати прилично добро, али прави пријатељи не можемо бити никад. Шта ја знам, то је нека врста мог шестог чула, које ме готово никад није преварило. Дешавало се доста пута да ја изневерим моје шесто чуло и убедим себе да неко није баш тако лош, како се мени у први мах учинило, али на крају тај неко покаже своје право негативно лице. Никад се није десило да неког у први мах оценим позитивно, а да се он касније покаже као лош. Под овим лош, не мислим у свим случајевима на негативне ствари, понекад се то односи само на то да мени не одговара, а иначе је тај неко сасвим у реду.

Мара Брковић је једна од оних на које ме је моје шесто чуло упозорило, као на негативну особу. Нисам баш сигуран да сам је тада упознао, али моје прво сећање на њу се односи на Невенин, чини ми се, осамнаести рођендан. Мира је тада свирала на гитари, док су остали певали. Наравно ја сам антиталенат за певање, па нисам ни певао. У млађим разредима, када је моје одељење освајало награде као најраспеванија одељенска заједница, ја сам на бини само отварао уста и певао на плејбек, као и многе данас популарне естрадне звезде. У старијим разредима сам једно две недеље певао у школском хору. Заправо, толико сам саставио јер је толико прошло између аудиције и прве пробе. Аудиција је била обавезна за све ученике старијих разреда, а како се наставница прешла и помислила да ја могу да певам у хору, није ми јасно ни дан данас. Сећам се, било је то у медијатеци. Станем поред клавира, она притисне дирку и ја треба да репродукујем оно што сам чуо. Прво сам пробао да то одрадим и горе него што могу, али кад ми је запретила да се не измотавам, ја кажем или можда боље речено симулирам преко оних кратких речи ла, ла, ла и њој се учини да сам погодио тонове и каже ми да дођем на пробу. Изненадио сам се као кад би неко Карлеуши рекао да зна да пева. После две недеље дођем на пробу хора. Певали смо, неку песму која је имала само две речи. Чини ми се да су те две речи биле ‚‚Санктус Бенедиктус''. После једно 5 минута наставница ми се захвалила на учешћу на проби и рекла да више није потребно да долазим. Није ми рекла због чега, али то је вероватно да мојим милозвучним певањем не бих кварио осредње певање осталих у хору. Као што рекох, скромност ми је јача страна. Кад мало боље размислим можда је та песма имала још понеку реч, али с обзиром на моје кратко бораваљење на пробама, ја то не знам. Врло је вероватно да су касније радили још понеки стих.

У то време, мислим на Невенин осамнаести рођендан, били су модерни концерти без струје или анплагд, како је то било модерно рећи тих дана по угледу на МТВ, који је тада још увек нечему вредео. МТВ сам тада обожавао да гледам. Пуштали су добру музику, за разлику од данашњег репертоара. Кад мало боље размислим нешто најлепше на тадашњем МТВ-ју је била Ребека де Руво, која ме је сваког јутра дочекивали дивним осмехом и раздраганим гласом и још бољим изгледом. Толико ми се свиђала, да... У ствари није се она свиђала само мени, сећам се да је у свакодневном разговору изглед Ребеке де Руво заузимао врло значајно место. Значи пре подне је гледаш, по подне у школи коментаришеш. У неку руку, она је постала моје проклетство, јер после ње никада нисам имао омиљену водитељку. Ниједна од водитељки које сам касније гледао, није успевала да ме веже да је гледам из дана у дан, и да ми сваки пут буде занимљива. Можда то има и неке везе са годинама, али ко ће знати? С обзиром на безструјну моду, тако је неко и код Невене дошао на паметну идеју да се искључи музика и да се сами побринемо за аудио угођај. Мени се, да будем искрен, то није претерано свидело, али Боже мој, укуси су различити. Мара Брковић је одиграла само једну позитивну улогу у мом животу. Послужила ми је као повод да неколико месеци пијем крв мом брату Жарку. На једну од журки које сам правио у младости, Невена је довела и Мару Брковић. Тада сам се за журку снабдео касетама код мог ујака Златана и међу тим касетама је била и једна од Атомског склоништа. Чини ми се да је то био албум Инфаркт, али се не бих могао заклети. Негде у то време и мој Жарко се невероватно ложио на Склониште. Мислим да сам због њега и донео ту касету. Мара се просто одушевила кад је видела ту касету и почела је нешто  да ми прича о томе, али сам ја само рекао да их Жарко воли. Она је тада одвојила нову жртву за смарање, а та жртва - Жарко је током следећих неколико месеци скупо платио то што ми је испричао о чему је причао са Маром. У једном тренутку Мара га је позвала да дође код ње, јер она има старе плоче, па могу заједно да их слушају. Наравно, ту нема ништа лоше, али је баш згодно послужило. Сви знамо оне америчке филмове у којима тип зове девојку да слушају старе плоче, а све заврши необузданим сексом, кобaјаги непланираним. Е па пошто се Жарку Мара баш није свидела, моје инсинуације на поменуте филмове и старе плоче су га баш нервирале. У младости сам баш волео да зајебавам људе. Нисам бирао ни време, ни место, ни људе само да бих задовољио своју душу. Данас сам мало обзирнији, али вук длаку мења...

Пошто сам се поздравио са Катарином и Маром, одем да се поздравим и са Владимиром. Наравно нисам хтео да седим са њим, већ се вратим код Катарине и Маре. Излазећи из купатила на мене налети неки Невенин колега звани, из мени незнаног разлога, Штета. Пружим му руку, а он ми каже руке су ми мокре. Ја кажем нема везе, а помислим: Боже, па зар ова Невена нема  пешкир, надајући се да су му руке мокре од воде. Док сам писао задњи, прилично кваран, део ове реченице, помислио сам да можда није на месту једна таква мисао, али то је још једна од заоставштина провокаторског мозга из младости, па сам решио да је не избришем. Кад сам се вратио код Катарине и Маре у трпезарију, Мара је покушала да се извини зато што је претерано дуго задржала четврту књигу о Харију Потеру, коју сам позајмио Невени, а она Мари. Рече да ме је једном видела како у Невенином насељу пролазим колима поред ње и неког друштва, а она је наводно тада сакрила књигу, коју је понела да врати Невени, да је ја не видим. Мислим девојка пропушта поенту, а то је да је то књига моје мале сестре и да је намерно нисам тражио од Невене, не бих ли некако спречио да је моја сестра прочита седамстопедесет трећи пут. Као што се види моје мишљење о вредности Хари Потера је врло ниско. Заиста не разумем читаву помаму око овог лика. Пробао сам да прочитам прву књигу, стигао сам до двадесет и неке стране и одустао. Пробао сам да одгледам филм и заспао после 15 минута. Права дечија књига, па тако само и децу разумем зашто им се свиђа. Деца увек морају да имају свог хероја. Хероји могу бити деца, а могу и одрасли, а не морају ни бити људи. Раније су то били 5 пријатеља, Брус Ли, Мирко и Славко, Док Холидеј, Леси, Е.Т., Робин Худ, Отписани... Мислим да не постоје клинци који су одрастали у време комунистичке Југославије, гледали Отписане, а да се никад нису, одмах после одигране епизоде, уживљавали у улогу илегалаца без мане и страха званих Прле и Тихи. Што се тиче Хари Потера, заиста не разумем шта се одраслима ту свиђа. Уосталом, моје скромно мишљење је да је то ствар рекламе. Не знам да ли је неко приметио, али у задње време кад код нас објаве књигу страног писца најчешћа реклама је: ово је бестселер. Бестселер! Бестселер, па шта? У осталом, нисам баш сигуран ни шта то значи. Требало би да значи најпродаванија. А како ја да знам на шта се то најпродаванија односи. Да ли се односи на један дан, седам дана, месец, годину, деценију? Или једну продавницу, град, земљу? Па и да је најпродаванија, то не значи да ваља. То је мерење вредности кроз профит. Добро је све што доноси зараду. Ако не доноси зараду, неће ући на топ листе. Ако не уђе на топ листе, неће бити бестселер. Ако није бестселер, онда не ваља. Прави зачарани круг. Или да повучем паралeлу са музиком. Пре десет-дванаест година New Kids On The Block су продавали највише албума. Ко их се данас сећа? Тако ће исто бити и са Хари Потером. Заиста не знам ни зашто је Мара крила књигу. Није ваљда мислила да ћу уз шкрипу кочница нагло да се зауставим, искочим из аута и спасим Хари Потера из њених киднаперских руку. Као што рекох, вишемесечно задржавање Хари Потера је спасило моју сестру од неколико третмана испирања мозга.

Потом је Мара пошто се извинила за задржавање Хари Потера, почела да ми објашњава зашто јој се ове књиге свиђају, као одговор на мој негативан коментар о малом вешцу. Мало сам попричао са Катарином, а Мара је, или ми се данас тако чини, брзо отишла. Прешли смо у дневну собу, да Владимир не би био и даље сам. Штете је у међувремену нестало. Убрзо је стигла и Мара Савић. Одмах је почела нешто да се препуцава са Владимиром. И то у вези са Далибором, Мариним дечком. Чекај, чекај, није он више дечко, он је сада вереник. Далибор се налази на одслужењу војног рока или на одуживању дуга отаџбини у Крушевцу. Владимир му је био у посети, па му је то послужило као инспирација да се мало шали са Маром. С обзиром да Мара зна да одговори, није се баш прославио.

Кад сам већ споменуо Далибора сетио сам се да сам својевремено изгубио опкладу због њега. Било је то у време док је њихова веза била још млада, а сада је већ основна школа. На првом, откад је са Далибором, Марином рођендану, седим с Дарком и гледамо и коментаришемо новог Мариног дечка. Није изгледало да ће толико дуго да траје. И раније је било момака, али су брзо пролазили. И тако ти ја кажем Дарку, шта мисли ко ће догодине да седи на Далиборовом месту. Дарко је мислио да ће то и даље бити Далибор, а ја сам био уверен да неће. Из горе написаног се види да сам се гадно зајебао, али данас, знајући Далибора, мислим и да ми је драго што нисам био у праву. Моје и Даркове опкладе из тог и мало ранијег периода су биле честе.

Кладили смо се у све и свашта. Дарку се у Гимназији свиђала Сенка из 4а. Био је прави Shadow-hunter. Никако се није усуђивао да јој приђе. Стално је имао прилику - у гимназији, на станици, јер су путовали истим аутобусом, али није имао храбрости. Сваки дан на станици сам био осуђен да слушам приче о Сенки. Једне вечери ми је досадило, па сам кренуо да га ложим да је стартује, ако ме сећање не вара тако смо то називали у то време. Није хтео, заправо није смео. После једно двадесетак минута провоцирања  приметио сам на Дарковом лицу да је критична тачка јако близу и да ће се ускоро прећи и да ће он кренути у акцију. Видело се то по његовим очима које су се тада рашириле као код уплашене животиње, по убрзаном дисању и по сталном понављању – Не смем? Мислиш да не смем? Онда сам ја рекао да не сме и да могу да се кладим у највећу кесу кокица, да не сме. И знате шта? Смео је. Пришао је. Рекао је: Ја сам Дарко. Хтео бих да се упознам са тобом. Она је рекла: Ја сам Сенка... И тада је ушла у аутобус који је наишао. Дарко је остао на станици. Наравно никад му нисам купио ту кесу кокица. После неколико дана мој брат и наш другар Зоран су успели да га наложе да поново приђе и позове је да изађу, али није успело. Била је заузета у ту, предложену, суботу. Дарко више никад није ништа покушао. Нисмо га више ни ми ложили. Непосредно после тога је имао девојку, која је јако личила на Сенку. Па и дан данас чини ми се да му је Сенка остала нешто као недосањани сан. Недавно је правио журку поводом дипломирања и 26-тог рођендана, за коју сам ја био задужен да позовем људе из Обреновца, за које бих ја мислио да би он требао да их зове. Компликовано, је л да? Он је само напоменуо да позовем Сенку ако је сретнем. Они нису имали контакта 6 или 7 година. Али стара љубав заборава нема, без обзира што није била узвраћена.

Нешто мало после Маре дошли су Мара Бабић, Вера, Дарко Марковић, и Ана тј. Ангелина. Мара, Вера и Ана су стална екипа на Невеним рођенданима. Моје најстарије конкретно сећање на Мару је везано за студентске демонстрације 1996-те године. Једне вечери, на протестну шетњу у Београду Невена је са нама повела и Мару, девојку која ме је те вечери фасцинирала неким ситницама. На пример начин на који је дувала у пиштаљку. Прво извади пиштаљку, па је једно време држи у руци примакнутој на дециметар од уста, а онда је лагано стави у уста и почне да пишти. То ми је тада било јако смешно, а осим овога није хтела да закачи протестни беџ на јакну. И то само зато да не би бушила јакну. А после се ми мушки чудимо зашто, генерално гледано, девојкама гардероба траје дуже, него нама мушкима.

Те студентске демонстрације су ми остале у најлепшем сећању. Ту је било свега што младом човеку, пуном идеала треба. Прво, стална присутна опасност у облику кордона намргођених фаца, друго идеалистичко залуђивање да студентске демонстрације могу нешто да промене, треће добра музика, четврто добро друштво, пето... е, па, не могу више да се измишљам. На демонстрацијама сам обично био са Невеном. Никада нећу заборавити претрпљене страхове да она не добије батине од органа реда. Не знам из ког разлога, али омиљена забава јој је била да приђе припаднику врлих кордонских формација и да му испред лица писне у пиштаљку. Нису помагала моја убеђивања да се сваком од тих плавих манијака може откачити рука са пендреком, која ће се потом немилосрдно спустити на њену главу не водећи рачуна, што ће тако уништити право ремекдело. У време одржавања СПС-овог контрамитинга на демонстрацијама смо били Невена, Дарко и ја. Стајали смо на месту где се Кнез Михајлова спаја са Тргом Републике, мало даље од књижаре Стубови Културе. Невена је била окренута према бини са које се чуо Вуков запаљиви говор, а Дарко и ја према кордону који је био на почетку Кнез Михајлове. Невена је једино водила рачуна о томе шта ће Вук рећи, а ми када ће плавци у напад. Све је указивало да ће до напада доћи: јак мирис сузавца, баченог раније; чудна формација плаваца, мало проређених, без пуне кордонске опреме, без штитова, са поврнутим рукавима, са оним америчким пендрецима. Нису то сви видели. Поготово они што су им прилазили и провоцирали их. У једном тренутку, Дарко и ја угледасмо како напад креће обрушавајући се на најближе, редом, и мушке и женске, пендреци севају, очи им закрвавиле, људи падају, а нас двојица грабимо Невену за руке и вучемо је што даље одатле... После неких десетак метара станемо и окренемо се, плавци се вратили почетни положај, а Невена се чуди што смо је одвукли. Ми смо је само погледали и спремили се за случај новог блиског контакта физичке врсте са нападом плаве момчади. Те зиме нисам добио батине од милиције, иако сам био у болници, јер ме је милиција пребила. Толико сам био пребијен да се не сећам ни да сам био у болници. Тих дана, кад је напад органа реда најјаче плавио супарничку момчад, сретне ме зет и упита кад сам изашао из болнице. На моју збуњеност, он ми рече да му је један наш комшија рекао да је сопственим очима гледао како ме милиција обореног на земљу, одваљује од батина и да сам завршио у болници. Ко нема комшилук не зна шта пропушта.

 Веру сам први пут видео, још док сам студирао заједно са Невеном. Једном, кад сам се са Невеном враћао из Београда, изашли смо на главној аутобуској станици, која је тада још увек имала оне лепе мале АЦО (ћирилица, скраћеница за Аутобуска станица Обреновац) оградице, за разлику од ових данашњих затворских решетки, и иза те ограде видели смо девојку са којом је потом Невена разговарала више од пола сата, док сам ја зевао около. Кад смо кренули упитах ко је то, а Невена ће: па Вера, зар је ти не знаш? Нисам је знао. Касније је она била девојка мог друга Дарка. Има ту једна права мала мистериозна прича која се односи на њихов раскид. Прво да разјасним, то и није била нека сјајна веза. Није дуго ни трајала. Задње вече везе били смо у граду у кафићу посебно интересантног имена: Код мене. Дарко и ја смо дошли мало раније и он ми је показао поклон, који је купио Вери поводом њеног рођендана, који је био неколико дана раније, а они нису успели да се виде. Купио јој је неки дезодоранс и лепо га упаковао. Потом је поклон вратио у јакну окачену на зиду. Касније, кад је Вера дошла, честитао јој је рођендан и посегао за  поклоном, али њега више није било. Све смо претражили, и по другим јакнама, и испод столова, али поклона није било. Сад, да поклон нисам видео, па да помислим да га је заборавио кући, али видео сам... Те вечери су раскинули, наравно не због несталог поклона, али...

Дарко Марковић спада у оне људе које апсолутно не подносим и то на основу мог шестог чула. Шта да радим, то је нешто што је јаче од мене. Он је брат од тетке наше школске другарице Јоване, нешто је старији од нас, а упознао сам га кад смо Јована, Невена и ја ишли на сплав на прославу 7 дана матуре или ми се бар данас тако чини. Касније сам га сретао на факултету пошто је и он студирао машинство, али се нисмо јављали један другом... Касније су ту дошли и још неки разлози, који нису за јавност. Ма, нећу више да трошим слова на њега.

Ана. Ангелина. Уопште се не сећам када сам је упознао. Чини се као да сам је одувек знао. Тиха и фина девојка. Обрадовао сам се када сам је видео, јер сам мислио да сам испунио задатак и да сада могу да идем кући кад год хоћу. Али тада се деси оно, чему сам се најмање надао. Било је баш као у оним филмовима када главном јунаку бура потопи брод, а он се спасе само да би га, на острву, до којег је допливао уз натчовечанске напоре, људождери стрпали у казан. Задовољан испуњеном мисијом, рекао сам Невени да, ја, сад и могу кући, јер је Ана стигла. Невена ме зачуђено погледа и рече да Ана није још стигла. Тек ми тад ништа није било јасно. Рекох да сам је видео и да се и она, Невена, поздравила са њом. А Невена на све то рече да ја и не чекам ову Ану тј. Ангелину, већ Ану Павловић, Ану П. Сад ми више није било ништа јасно. Ма, ко је Ана П? И откуд она у целој причи? Тада Мара Савић и Невена почеше да ми објашњавају коју Ану ја заправо чекам. Знаш она је била Савина девојка. Ког Саве? Аха, Мариног друга Саве, доктора. Али то ми није ништа значило. Нисам могао да се сетим девојке, иако су ме убеђивали и да је лично познајем. Добро, рекох, упознаћу је кад дође и рођендан се настави без неких већих последица. Мара Бабић, Вера и Ангелина, а да... и Дарко су одмах прешли у трпезарију и сели тамо сами, а на са нама осталим гостима.

Нешто после тога стигао је свеж брачни пар, наша школска другарица Слађана и њен муж Ђорђе из милоште звани Ђоша. Знам да ћу за следеће редове сигурно бити критикован, али пошто ни досад нисам никога штедео, нећу ни одсад, јер ми мој горе спомињани кодекс налаже да не прикривам истину. Моје прво сећање на Ђошу датира, две-три године уназад и на кафић код Тозе. Мој најбољи друг Мићић и ја смо викенд за викендом седели у том кафићу и ту сам први пут видео Ђошу. Спадао је у групу матораца који су увек били ту. Да, да, без обзира што је маторац, оженио се нашом школском. Могла је она и боље, али ко сам ја да судим. Није он пуно старији од ње, само 13 година. Знам неко ће рећи да године нису важне, да је најважнија љубав, да је он можда млад духом, да је занимљив. Тачно, године нису важне, али није да нису. Најважнија је љубав, али љубав је слепа, а једном и прође, а муж остаје. Млад духом, ма то је и смешна помисао. Упознао сам га код Невене на слави двехиљадепрве, имао сам утисак да причам са школским другом Невениног тате Милутина. То говори и о занимљивости. Уосталом још овог задњег лета смо га Мићић и ја видели како штипка девојке по кафићу. Отишао је на море, без Слађане, изгледа сам. Или је бар тако причано. Али ко сам ја да судим? Да је леп – није. Да је паметан – сумњам, мислим није глуп, али није ни нека претерана интелигенција. Шта је Слађана видела на њему, то само она зна. Зна и Бог, али неће да каже. Заиста не могу да схватим, али ко сам ја да судим? Истовремено сам упознао и Ђошу и Катарининог Владимира. Моје мишљење о Владимиру је далеко боље. И Владимир је значајно старији од Катарине, али не одаје такав утисак. Да је старији види се, али да је маторији - није. Па, човеку се свиђа Рамштајн. Уосталом с њим могу да разговарам, а да ми се не привиђа школска клупа у којој седе он и Милутин. Кад Мићић и ја код Тозе чујемо оне Џонијеве стихове “Тешко време за маторе, пријатељу мој” буде нам хладно око срца, а како ли је тек Ђоши. У ствари њему је вероватно као у оној народној “Кад коса оседи човек више вреди“. Није њему још коса обелела, али је јесен увелико стигла. Са Слађаном сам се доста дружио док сам ишао у гимназију. Обоје смо путовали из околних села и у школу долазили у 6 и 15 најкасније, што значи да смо више од пола сата свако јутро били сами и тада би се баш лепо испричали о свему и свачему. То је била навика, која је једно време по завршетку гимназије недостајала. Били смо добри другови. Сад се слабије виђамо, али увек волим да је сретнем. Једном приликом сам јој рекао да бих пре држао на зиду њену слику у купаћем костиму него слику Памеле Андерсон, јер код ње није ништа од силикона, већ је све природно нарасло. Младост лудост.

У последње време ми се дешава да сам сувише критички настројен према партнерима мојих другарица. Искрено говорећи ретко сам задовољан типовима које бирају. Мислим немам ја право да се мешам, али по више пута горе споменутом кодексу моје је да кажем оно што мислим, па макар се и љутили на мене. Моја предност у оцењивању њихових изабраника је та што ја нисам заљубљен, имам горе споменуту врсту шестог чула за готово тренутно оцењивање људи, мушко сам, па одлично знам зашто типови раде то што раде и шта заправо хоће, смем да кажем шта мислим о њима, чак и ако сви имају супротно мишљење. Пре две три године се десило да сам ја на основу два виђења апсолутно до најситнијих детаља прочитао типа који се свиђао једној мојој београдској најбољој другарици. Толико сам био убеђен у своје мишљење, да сам се посвађао са нашим пријатељима који су га хвалили, а који су га знали као и ја или можда чак и мало боље. Моја преданост у пљувању тог типа је била толика, да су људи мислили да се мени свиђа ова моја другарица и да из мене проговара онај најгори облик љубоморе, знате ону фору ја те немам, па нећу да те било ко има. Наравно да то није било тако, ја сам ту наступао као прави најбољи друг, па макар по цену пријатељства. Наравно, први бих волео да се зајебем у процени и да тај тип испадне све контра од онога што сам ја рекао, али обично сам, на моју велику жалост у праву. Нећу да кажем да други желе неког да повреде, па неће да му сметају у његовој заљубљености, али не треба охрабривати некога на везу са неким кога чак и не познајеш и то и само из разлога да се буде са неким. Мислим да је боље и бити сам него бити са свакаквим. Не треба ни повлађивати заљубљеном само зато да га не би повредио. Боље да буде тад повређен, него касније. У случају ове моје другарице, на крају се испоставило да сам ја био праву, а сви остали из нашег друштва у криву, јер се тип потрудио да оправда моја најгора очекивања. Њених суза није био вредан. Ипак и поред све моје приче другарице ме обично не послушају. Такви смо ми људи, највише волимо да учимо на грешкама. У ствари нисам сигуран ни да бих ја послушао некога у таквој ситуацији, али опет један сам ја, непогрешив, без мане, са најбољим погледом на свет и људе, да сам скроман био бих савршен. И поред све своје савршености често се због свог искреног, а врло дугачког језика нађем у лошој ситуацији код најбољих другарица. Или престану да ми причају о момцима, или ме убеђују како их ја не разумем, или ме пусте да им причам, али ме не узимају за озбиљно, или се чак наљуте на мене, па престану да контактирају са мном, или будем оптужен да сам потајно заљубљен у дотичну. Као што скоро прочитах у Плесу Ситних Демона, најбољи другови су увек јебена странка. Има ту неке истине. Наравно оно јебена је само фигуративно.

Бити најбољи друг је прилично зајебана ствар. То вам је као плес по оштрици жилета. Наравно ови редови се односе само на однос најбољи друг – другарица. Мада сигурно постоје они међу настраном популацијом, који ће се сложити са овим редовима. Да бих био некој најбољи друг, мора да се сложи гомила коцкица. Не знам од које ствари прво да кренем. Хајде да кренемо од физичког изгледа. Да би некој постао најбољи друг она мора макар пристојно да изгледа. Не мора да буде прелепа, али не сме да се деси ни кад је погледаш да помислиш, јао што је ружнааа. Знам да ће овај став многи осуђивати, али ми је мука од тих хуманистичких схватања припадника друштва, које на првом месту цени физички изглед, али у страху од не знам чега, готово нико није довољно храбар да то призна. Прво да физичка лепота буде најважнија побринуо се лично Бог, јер је најважније људско чуло вид. Знате ону фору: најважнија је духовна лепота... е, па није јер се са двадесет метара духовна лепота не види. Да не буде забуне, није ни спољна лепота најважнија, јер да је тако никад ми се не би десило да причам са девојком, која фантастично изгледа, а да после десет минута помислим, јао што је глупа. Заправо најважнија је комбинација ове две лепоте. Уосталом физичка лепота није универзална категорија, па оно што је мени лепо, другима није и обрнуто. Можда је моје мишљење, да је за однос најбољи друг – другарица јако битна физичка лепота проузроковано тиме што су све моје најбоље другарице врло лепе. Потом за овај однос је потребна духовна сличност, а ако не сличност, оно бар блискост. Наравно никако не једнакост, јер бих јако тешко поднео девојку, која је иста као ја. Доста је један савршен, извињавам се, један скоро савршен на овом свету. Ово су предуслови за развијање даљег односа. Ако се после неколико година деси да можете често да се виђате и да ти је увек задовољство што је видиш, и што причаш са њом, и скоро никад ти није досадно са њом, однос најбољи друг – другарица је савршен. Је ли видите у чему је проблем и шта је плесање по ивици жилета? Све што сам навео су услови који спадају у потребне карактеристике за жену с којом треба провести остатак живота. Плес по ивици жилета је она складна вештина спречавања да се не заљубиш у своју најбољу другарицу. Верујте ми у појединим деловима мог живота то је био прилично велики проблем. Данас није, али се никад не зна кад може поново доћи до ускрснућа те, да је тако назовем, болести. Најзајебаније је кад ти твоја сопствена другарица својски помаже да се оклизнеш са ивице жилета и препустиш заљубљености. То може и да буде добро, али се ретко дешава. Да се сад мало вратим на рођендан.

Слађана је сва сијала, као што рекох није ми баш јасно зашто, али пошто ми је стало до ње надам се да ће сијати још дуго, дуго, што дуже то боље, јер ће отрежњење бити тешко, а мамурлук дуготрајан. Ђоша је сео до мене и одмах кренуо у озбиљан разговор са Владимиром. Ђоша се чудио како то да људима смета и како то да нападају некога, коме неко уплати неколико дана одмора негде. С обзиром да се недавно вратио са брачног путовања из неке бање, да је члан партије на власти, да је оно, што кажу људи, човек на положају, изгледа да му је неко платио тај брачни пут. Баш чудно да му људи то замерају. Па, зар мора Ђоша да зна шта је то корупција? Сада сам увидео и ову занимљивост. Зашто човек, 13 година старији од своје жене у најбољим годинама, иде на брачно путовање у бању? Па с обзиром на године, а и сигурне слатке физичке активности, може доћи до кочења леђа, а онда зашто не спојити задовољство и лечење? Потом сам престао да их слушам и посветио се другарицама. Слађана је донела десетак албума слика са своје свадбе. Сви гледају слике, па гледам и ја. Гледам слике, лепа млада, крај младе њен ујак, пардон муж... Не могу више да пишем о овим сликама, јер осећам како само злоба избија из мене. После неког времена Ђоша се покупио и отишао у град да обави неке послове. У пола 11 увече. Без Слађане. Како иде онај народњак... а да - ожењен сам као момак живим.

Потом смо Мара Савић и ја прешли у трпезарију да вечерамо. А тамо угледам диван призор Ангелина, Мара Бабић и Вера седе на двоседу. Баш пријатна слика. И онда је поквари детаљ у лику Дарка који седео испред њих, са уметничком брадицом деловао је као да им држи неки час. Знате ли, зашто поједини људи носе те уметничке брадице? Да им сакрију подваљак. Забога, ако им не видиш подваљак помислићеш да нису дебели. Смешно. Ја лично имам подваљак. Имао сам га увек и кад сам био мали, и кад сам имао 68 кила, и кад сам имао 75, а имам га и сад кад имам 86. Уосталом, увек ћу га и имати. То је нешто што сам наследио од моје прабабе Зорке и као такво спада у породичне драгоцености и које са поносом истичем.

Док смо вечерали, објашњавао сам Мари како је дошло до ове ситуације да ја чекам Ану П. Тада су то чуле и ове три девојке и упитале кога чекам. Када су чуле да чекам Ану П. лице им је озарио враголасти смешак и оно чувено: Аха. Наравно одмах су помислиле да ја чекам Ану П. због неких разлога личне природе, а не зато што сам добра душа и што држим до своје речи. Пошто нисам знао ни ко је она, нисам могао ни да је чекам због неких разлога личне природе. А пошто сам, у међувремену, сазнао да има дечка и да сам имао неке намере, оне би нестале. Још једно од правила мог кодекса је да се не петљам са девојкама које имају момке. Не зато што се плашим момака, него зато што мислим да како сејеш тако жањеш. Наравно понекад се кајем због те ставке у мом кодексу.

Данас ми је јако жао што сам на прослави седам дана од матуре поступио по овој ставци кодекса. Тада сам био са оном горе споменутом девојком Бојаном. У гимназију је ишла мени и дан данас драга девојка Ивана. С њом сам тада имао врло посебан однос. Било нам је супер кад смо заједно, прича, зезање, вриштање од смеха. Чинило се да имам шансе. Али ја нисам био озбиљан, јер сам имао девојку и држао сам се кодекса. Са данашње тачке гледишта рекао бих да сам се много зајебао, али ко зна како би било да је испало другачије.

На сплаву те вечери било је свашта, наравно у пристојним границама, иако ми се чини да негде постоје две релативно компромитујуће слике мене и Иване. На једној плешемо образ уз образ, а на другој сам јој до пола извукао каиш из панталона. Сад сам се сетио и да смо на матури плесали, а Хибрид (тип из њеног одељења) нам је певао – Она плаче, он је нежно љуби.... Мој тада најбољи друг Дарко, иначе брат моје девојке Бојане, ме је убеђивао да се смувам са Иваном. Када сам га подсетио да Бојана постоји и да ме убеђује да преварим његову сестру, он ми је рекао да је прво мој друг, па тек онда њен брат. Чак ме је и Флипер, тип из Иваниног одељења питаоОћеш ти њу већ једном да пољубиш и завршиш ствар. Нисам завршио ствар. Права грешка. Мада, можда... и није.

Наравно Ана П. се није појављивала ни кад је сат одбројавао поноћ. Решила је да ме ме баш жестоко намучи. Није је било ни у један. Ни кад смо остали само Мара Савић, Невена, и ја. Ни у два. Е, тад сам отишао кући пошто сам био уверен да она неће ни доћи те вечери то јест јутра. Није ни дошла.

После неколико дана сам свратио код Невене да ми покаже слику Ане П. јер сам обећао да ћу написати причу о свему овоме, ако девојка остави позитиван утисак, што је сасвим разумљиво, јер не можеш писати причу о свакоме. Утисак је био врло позитиван. Били су у праву. Знао сам је. Чак сам једном био код ње са Маром Савић. Чекање се наставило. После месец дана је требала да дође на славу код Невене. Мислио сам мукама ће доћи крај, али не овај филм се продужавао и даље и претио је да  се претвори у једну од досадних шпанских серија у којој се из епизоде у епизоду ништа ново не дешава.

После Нове године дошао сам код Невене, већ изгубивши сваку наду да ће овом чекању доћи крај. Почео сам да сумњам да се око мене кује нека тешка завера и да Ана П. заправо не постоји. Нисам био у праву. Она постоји.  Кад сам ушао код Невене у собу угледао сам је...

Била је то Ана П...

Са дечком...

Крај приче.

уторак, 2. новембар 2021.

Срећко Далековић

 

            Полако се дан гасио. Кроз дрвеће се пробијао тек понеки залутали зрак сунца. Коњаник се пробијао кроз све мрачнију шуму. Сигурно је водио коња иако пута нигде није било. Ускоро их је тама потпуно обухватила. Коњаник је наставио даље као да види у мраку. Није се обазирао на звукове који су све чешће долазили из мрака. Недефинисани звуци. Попут јаука неког ко је био страшно повређен. Јауци су у моментима прелазили у церекање и одмах би само утихнули. Потом би се јавили ближе иза леђа коњаника. То га није натерало да потера коња брже. Полагано је наставио даље. У даљини су се већ назирали одсјаји неке ватре и чула се граја људи. Јауци и церекања иза су се наставили, али су полако заостајали.

            Коњаник сјаха испред ватре која је горела испред мале крчме. Изнад улаза је стајао натпис Срџбом против сокоћала. Столови су били распоређени око ватре без неког нарочитог реда. Из крчме изађе девојка и упути се ка једном столу не погледавши придошлицу. Ставила је флашу испред човека који је седео сам. Заправо, није био сам. На супротном крају стола била је сова, која је само стајала и гледала около. Коњаник приђе и седе између сове и овог необичног човека. Сова се није уплашила. Само га је погледала и преврнула очима.

            - Помаже Бог - рече коњаник.

            - Бог ти  помогао, незнанче, ако овде може да ти помогне. Мени не може. Је ли тако совице? - рече необични човек.

            Сова опет преврну очима.

            - Ја сам потпоручник Феликс Вајтнер. С ким имам част да разговаравам? – упитао је коњаник.

            Човек са совом рече:

- Феликс Вајтнер? То и није неко српско име. Енглез или Немац? Ја не знам своје име. Не знам ни да ли имам име. Ови добри људи што ме трпе овде зову ме учењак Милутин. Није ми то име. Не знам ни да ли сам учењак, али понекад се сетим неке лепе приче о прошлости Срба, па можда и јесам. Сетим се и нечега што ће тек бити, иако ми нико не верује, али су се неке приче оствариле што је довољно да ме трпе и не отерају одавде и тако ево већ четири године или ми се тако чини. Види мене, ја се распричао…

            Учењак Милутин потегну из флаше и пружи је Феликсу. Феликс га је зачуђено гледао. Прихвати флашу и потегну добар гутљај ракије.

            - Добра ова мученица, рече враћајући флашу. Него, у праву су људи. Можда си стварно неки учењак. Иако одлично говорим српски језик, ја сам Американац. Био си близу. Можеш ме звати и Срећко Далековић, како су ме твоји земљаци прекрстили.

            - Странац – Американац, што би рекли у једном нашем филму.

            - У чему? - упита Срећко.

            - Не знам шта то рекох.

            - Изгледа да је добра ова мученица - намигну Срећко.

            - Да знаш да јесте - рече Милутин - ајде да попијемо још. Боже господе, пуст ме међу госпође! - па потеже још један добар гутљај.

            - Мала, дај овамо још једну флашу! - викну Срећко - Дај нешто и да се поједе, за мене и за Милутина. Одавно сам кренуо, а не знам ни кад једох последњи пут.

            Девојка брзо донесе куваног и печеног меса и вруће погаче. Јели су и пили у тишини, проматрајући један другога. Милутину је био познат овај потпоручник, а Срећку је био интересантан овај учењак који као да није био из овог света и времена.

            - Кажи ти мени, Срећко, којим добром се смуцаш овом мрачном шумом? И још по ноћи, као да не знаш да овим пределима није безбедно проћи по ноћи.

            - Не бојим се ја мрака, ни онога што вреба из мрака. Свашта сам претурио преко главе. Ја сам потпоручник у добровољачком пуку пуковника Ђоке Влајковића. Носим писмо од руског цара за ђенерала Черњајева. Шушка се по Београду да се цар наљутио на ђенерала што је са добровољцима дошао у Србију. Тако је директно умешао Русију у рат са Турском, а за то још није време. А ни у Бечу не гледају на то са одобравањем.

            - Живео ђенерал Черњајев, велики победник код Шуматовца! - зачу се из грла неколико сељака који су седели за суседним столом.

            Милутин их погледа и рече:

- Па и није била нека велика победа. Скупо нас је коштала. Тај алкохоличар није баш најбоље водио битку. Држао је запаљиве говоре кнезу Милану и министрима и убедио их је више својим великим оптимизмом да ће се Русија и званично умешати у рат брже него што је то реално. Наша је војска имала велики број необучених војника. Много их је изгинуло без потребе, а веома често због погрешних наређења. Причају људи да је лично ђенерал Черњајев плаховите природе какав јесте натерао једног нашег официра на самоубиство, пре тога га оптуживши за кукавичлук.

            - Свашта се прича. Ко зна шта је истина! Не заборави да је Черњајев назван Лав од Ташкента због својих успеха. Уосталом, ко је вама Србима крив што вам је кнез тако промењиве природе. Час би ратовао, час не би. Што би ти, Милутине, рекао, причају људи да је био запрепашћен кад се вратио са својом Наталијом коју је тек испросио, а у Београду га дочекале војне параде и одреди добровољаца и позиви да крене у рат против Турске и помогне устаницима у Херцеговини. Прво није хтео ни да чује, а после је био највећи поборник рата!

            - Немој да ми дираш кнеза Милана, он ће бити српски краљ и ослободиће нас Турака и унапредиће државу готово до ранга европских држава колико је то са оваквим народом могуће. Додуше, правиће и грешке и неће Обреновићи дуго трајати после њега!

            Срећко га погледа зачуђено:

- То опет мученица проговара из тебе или ти шапуће ова сова. И стварно, каква је ово сова?

            - То је моја типсчица! Некад је разговарала са мном, а сад само ћути и понекад ми пошаље неки знак.

            - А да ниси ти претерао са овом ракијом или ти је ова мала нешто сипала у ту флашу, па те мало замађијала. И шта ти је то типсчица?

            - Типсчица, па тако је мој мали син звао птичице.

            - Имаш сина?

            - Понекад мислим да имам троје деце и да се зову Огњен, Невена и Вукашин, а понекад да се зову Змај Огњен и Вук. Не знам. Можда сам се и напио од ове ракије и сањам и тебе и све ово.

            - Бога ми, мене не сањаш. – рече Срећко - А не знам ни да ли би могао да сањаш овако лепу крчмарицу? Да си мало с ума сишао, то би се могло рећи, али ми се чини да ниси још за онај дом у докторовој кули у Београду. Шта велите људи? Је ли Милутин мало с ума сишао? Ако јесте да га водим одавде!

            - Немој га водити. Лепо приповеда о нашим старим краљевима, а некад и неке приче неразумљиве које ће тек да се десе, а лепо и пева. Зна пуно песама. Зна и о кнезу, а зна и веселе необичне песме. Понекад пева и са музикантима. Немој га водити! - замоли један од сељака за суседним столом - А понекад и понеког излечи.

            Срећко погледа ка сељацима, па погледа Милутина који је гледао у своје руке које трљао једну о другу, чврсто преплићући прсте.

            - Знаш да певаш Милутине?

            - Знам, али ме тешко слушати. Свиђају им се речи, па воле понекад и да им певам.

            - Ајде неку о кнезу! Хоћеш ли? Мала, дај ракије!

            - Није она мала. Она је лепа Мара кћи старог крчмара!

            - И  то неки стихови. Ајде о кнезу.

            Милутин устаде полако, почеша се по глави, накашља и поче полако да пева, тихо:

                        - Марширала, марширала кнез Милана гарда

                        Корак иде за кораком, а ја јунак за барјаком

                        Бој се бије бије застава се вије за слободу Србије

                        Гледале их гледале их београдске даме

                        Клекле доле клекле доле па се Богу моле

                        Боже мили, Боже мили лепих ли младића

                        Да л ће који из рата изићи…

            Песма утихну. Срећко и сељаци су гледали у Милутина који се полако спуштао и сео, натегнувши поново флашу.

            - Стварно знаш лепе стихове. Јеси ли то ти смислио или неко други? - упита Срећко.

            - Нисам ја. Не знам одакле је знам - попи још један гутљај - али чини ми се да је она заправо о краљу Петру Карађорђевићу.

            У том тренутку настаде мук. Сељаци и Срећко се само згледаше.

            - Не будали Милутине? Карађорђевићи нису били краљеви, нити ће бити. Џабе оне гласине о Карађорђевом унуку Петру који ратује по Босни.

            - Штета што Клеопатра умре млада. Она и Михаило су могли променити ову несрећну земљу - тужно рече Милутин.

            Крчмарица приђе и рече:

- Милутине, ту је једна девојка. Довео је отац. Бледа је и малаксала. Отац мисли да је неки вампир прогони.

Док је изговарала ово крчмарица се прекрсти три пута.

- Да видимо - рече Милутин, док су се остали сашаптавали и крстили - нема вампира. Не постоје. Само је малокрвна. Нека неко време често једе џигерицу и нека јој праве сок од цвекле. Брзо ће јој се вратити боја у лице.

Девојка сe са оцем бојажљиво удаљи, а крчмарица стави нову флашу испред Срећка и Милутина.

- Није ваљда да овде људи верују у вампире? - рече Срећко.

- А што не би? Па, први вампири су Срби. Прича се да је неки Петар Благојевић у 18. веку људима сисао крв и уморио их преко десет док му нису откопали гроб и спалили му тело. Можда су га и глоговим колцем проболи.

            Срећко, погледа у флашу, па у Милутина.

            - Па и сам рече мало пре да нема вампира, Милутине! Ја знам да су то они докони Енглези измислили, онај Полидори, онда кад и она Мери Шели измисли оно чудовиште од људских делова. Какав сад Петар Благојевић?

            - Па није само он. Био је и Павле Арнаут, и још многи. Али не бој се, то су само приче. Обично се деси да је то неку удовицу посећивао оближњи комшија, па се причало да је посећује вампир, као што је онај из Неготина пре пар година радио.

            Још Милутин није завршио своју причу, а из шуме се зачу неко шуштање. Неко је полако газио по сувом лишћу. Била је то нека прилика са белим покровом око врата за којим су се вукли неки ланци и звечали бучно. Налик на човека, без костију, надувена као мешина, чупава, рундава, великих очију и ноката, са устима из којих је полако цурила крв и сливала се низ браду. Пришавши столу за који су седели Срећко и Милутин, прилика рече:

            - Док сам био жив, волео сам оваква места…

            - Далековићу, ево ти вампира! - викну Милутин и преврну се преко стола, ударивши главом у ивицу и док је тонуо у мрак, видео је вампира како му прилази…

 

***

            - Тата, тата, буди се! Заспао си пишући причу! Па, ти ниси ништа ни написао осим наслова, рече Невена, док сам је забезекнуто гледао не знајући где се налазим.

            - Бежи, море, на спавање! Имао сам сан! Имам идеју…